, , BOLJE ZIVETI JEDAN DAN KAO LAV, NEGO 100 GODINA KAO CRV, , JA ZIVIM KAO LAV, ,
 
HomeHome  FAQ/УпутствоFAQ/Упутство  ТражиТражи  Листа члановаЛиста чланова  Корисничке групеКорисничке групе  Региструј сеРегиструј се  ПриступиПриступи  

Share | 
 

 СРПСКЕ СВЕТИЊЕ

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down 
АуторПорука
РСКрајина_Кобра



Број порука : 191
Join date : 02.06.2009

ПорукаНаслов: СРПСКЕ СВЕТИЊЕ   Sat Jun 06, 2009 4:11 pm

МАНАСТИР ГРАЧАНИЦА



Манастир Грачаницу је саградио Св. Краљ Милутин 1310. године и посветио је Успењу Пресвете Богородице. Манастир се налази у селу Грачаница, 5 km. удаљен од Приштине, административног центра Косова и Метохије.

Манастир Св. Богородице у Јужној Србији, на левој обали реке Грачанице, десна притоке Ситнице, јужно од Приштине на Косову, задужбина је краља Милутина, његове жене Симониде и сина Стефана. Подигнута је 1421. године и обдарена богатим поклонима као у имању тако и у повластицама. Она је подигнута на месту страе цркве у којој је била столица липљанске епископије.

Време 14. и 15. века био је период велике духовне славе манастира. У Грачаници је живело стотине монаха који су били развили веома интензивну духовну и уметничку делатност. У другој четвртини 16. века ту је било и средиште новобрдског митрополита који је у манастир донео и прву штампарију. Касније, услед великих турских зулума, манастир је напуштен и црква је служила за парохијске потребе. После Другог светског рата, манастир су обновиле монахиње и од тада он служи као женски манастир. Данас у њему живи 20-так сестара које се баве иконописањем, везом, пољопривредом и другим монашким послушањима.

Након рата на Косову и Метохији 1999. године у манастир Грачаницу је пренето седиште епископа рашко-призренског који је морао да напусти Призрен. Манастир је постао не само духовно већ и национално и политичко средиште српског народа овог краја. У њему се свакодневно организују бројни скупови и састанци са међународним представницима са циљем да се обезбеди опстанак и живот српског народа на Косову и Метохији.

Грачаница је један од најзначајнијих споменика старе српске културе. Црква је од тесаног камена положеног у редове двојних и тројних редова опека и има пет кубета и три апсиде. Изведена је у естетском и грађевинско- архитектонском савршенству и врло је складних пропорција.

Црква манастира Грачаница је грађевина са пет кубета са основом уписаног крста, те као таква припада групи првокласних архитектонских остварења свога времена. Спољна припрата је саграђена у крајем 14. века у време Св. Кнеза Лазара.

У цркви се налазе фреске које приказују родослов династије Немањића, копија из манастира Дечана, затим лик краљице Симониде, жене краља Милутина и кћери византијског цара Андроника II.


У 16. веку припрата је осликана фрескама. Михајло и Евтихије, познати сликари из Солуна завршили су фреске у главној цркви до 1321. Небеска литургија, пророци и еванђелисти су насликани на главној куполи испод фреске Христа Пантократора док се на зидовима наоса могу видети циклуси Великих Празника, Христовог страдања, чуда, прича, Христовог Роджества и Васкрсења, призори из живота Богородице, Св. Николе и Календар светих. Призори који приказују Евхаристију као и старозаветни мотиви налазе се у олтару. Св. Краљ Милутин и његова супруга краљица Симонида, византијска принцеза, приказани су у централном луку као владари којима сам Господ даје власт преко анђела који на њихове главе спуштају круне. Немањићко стабло порекла и Страшни суд су насликани у предњем делу наоса док су и ван припрате сачувани фрагменти фресака из 14. века. Поред осталих фресака значајни су циклуси Васељенских сабора, Акатиста Пресвете Богородице и Рођења Господњег.

На зидовима ове цркве такође се могу наћи и портрети српских архиепископа и патријараха као и погребна сцена грачаничког митрополита Дионисија. Грачаничка ризница је уништена у пожарима 1379. и 1383. У манастиру се и данас чува збирка старих икона, међу којима је значајна икона Христа Милостивог из 14. века која је јединствена по својим димензијама (269 cm x 139 cm). На манастиру је до сада урађено више градитељских и сликарских конзерваторских радова.

Овај манастир се налази на списку Унескове Светске баштине заједно са још три манастира СПЦ под именом „Средњовековни споменици на Косову и Метохији“.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
РСКрајина_Кобра



Број порука : 191
Join date : 02.06.2009

ПорукаНаслов: Re: СРПСКЕ СВЕТИЊЕ   Sat Jun 06, 2009 4:19 pm

МАНАСТИР ВИСОКИ ДЕЧАНИ



Манастир Високи Дечани је задужбина краља Стефана III Дечанског и цара Душана. Градња је завршена 1335. године, а фреске су завршене око 1350. године. Манастир је посвећен Христу Пантократору и Вазнесењу Господњем - Спасовдану. Главни неимар био је мајстор Вито Которанин.

Манастир Високи Дечани налази се у једној удолини поред речице Дечанска Бистрица југозападно од Пећи, испод планинског масива Проклетије. Изградња цркве Христа Пантократора (Сведржитеља) почела је 1327. године ктиторством српског краља Стефана Уроша Трећег Дечанског. Главни мајстор био је фра Вита из Котора, иначе католички монах, а радове је надгледао архиепископ Данило Други који се трудио о "саздању и утврђењу" цркве скупивши "велико мноштво уметничких и вештих мајстора". Сам Стефан Дечански је сазидао угаони камен на овој цркви а још 1330. године издао је ктиторску повељу којом је богато обдарио своју задужбину. После смрти краља Стефана, његово дело наставио је његов син Стефан Урош Четврти Душан и окончао градњу Дечана 1335. године.

Саме пропорције овог манастира (дуг 36 метара, а висок 30 метара), за оно време потпуно неуобичајене допринеле су да се овај манастир назива "Високим" (Високи Дечани). Племенито једноставан, складних пропорција овај манастир представља највећи српски средњовековни споменик. По легенди, сам Стефан Дечански је изабрао место на којем манастир сада лежи. Он је у ту сврху доста места обилазио, а онда је изненада наишао на ово место које га је очарало својом лепотом.

У време обнове Пећке патријаршије, у другој половини 16. века, настају боља времена. У то време, па и кроз цео 17. век, манастирска ризница, библиотека и остала манастирска здања су обогаћена вредним драгоценостима. Посебно је значајан рад манастирске скрипторије где су преписиване богослужбене и богословске књиге. У време Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, манастир су опљачкали Турци. Поново су настала тешка времена за манастир Дечане и његово братство које се тих година једва одржало.

Кнез Милош подиже 1836. године један конак, а кнез Александар 1849. године поклања ћивот за мошти светог краља Стефана Дечанског. Током 19. века обновљена су манастирска здања.

Дечанска црква Христа Пантократора спада међу највеће грађевине средњовековне Србије. Црква манастира Дечана грађена је од мермерних квадара у две боје. По својој градитељској сложености црква представља складно прожимање елемената западног - романике и готике, и источног - византијског стила са већ постојећим традицијама српске уметности. Сликање дечанског храма трајало је од завршетка градње 1335. па све до 1350. године и радило је неколико група најбољих сликара Душановог царства. По броју ликова и сцена, као и укупној осликаној површини, дечанске фреске предњаче у српском сликарству средњег века.

Косовска пошта је на пролеће 2009. издала поштанске маркице, на којима је приказан манастир Високи Дечани као „архитекстонско благо Косова“, без напомињања његове повезаности са српском културом и историјом.

Овај манастир се налази на списку Унескове Светске баштине заједно са још три манастира СПЦ под именом „Средњовековни споменици на Косову и Метохији“.

УНЕСКО је прогласио манастир Дечани за место светске културне баштине 2004, наводећи да су његове фреске једно од највреднијих примера тзв. ренесансе Палеолога у Византијском сликарству и драгоцен запис о животу у XIV веку.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
РСКрајина_Кобра



Број порука : 191
Join date : 02.06.2009

ПорукаНаслов: Re: СРПСКЕ СВЕТИЊЕ   Sat Jun 06, 2009 4:23 pm

MAНАСТИР ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА



Манастир Пећка патријаршија је скуп цркава на домаку Пећи, крај Пећка Пећке Бистрице, а на улазу у Руговску клисуру. Пећка патријаршија је један од најзначајнијих споменика српске прошлости. У њој се вековима налазило седиште српских архиепископа и патријараха. Од свога постанка у 13. веку, Патријаршија је окупљала учене теологе, врсне књижевнике и обдарене уметнике и сви су они у њој остављали сведочанства о свом прегалаштву. Стога је она данас не само старо средиште српске цркве, већ и место где се чува значајна уметничка заоставштина.


Оснивање

Тачно време оснивања матичне цркве у Пећкој патријаршији није познато. Изгледа да је на месту где је сада Патријаршија још за живота светог Саве основан метох манастира Жиче, тадашњег седишта српске архиепископије.

Желећи да средиште српске цркве буде на мање угроженом месту и ближе средишту државе, архиепископ Арсеније I је подигао на овом жичком метоху код Пећи цркву светих Апостола. Убрзо, око 1250. године, по његовом налогу она је била и живописана. Храм се, нешто касније, почео називати и Свети Спас, што је преузето као спомен на посвећење Жиче.

Са северне стране овог најстаријег храма архиепископ Никодим је око 1320. године подигао цркву светог Димитрија.

Деценију касније, око 1330, његов наследник, познати књижевник архиепископ Данило II саградио је са јужне стране Светих Апостола храм посвећен Богородици Одигитрији, да би и њему придодао са јужне стране црквицу светог Николе. Испред три главне цркве архиепископ Данило II је потом подигао монументалну припрату, а испред ње високи пирг - кулу. У време архиепископа Јоаникија, око 1345. године, до тада неживописан храм светог Димитрија, добио је фрескодекорацију. Током 14. века су обављене и мање преправке у цркви св. Апостола, па су неки делови храма накнадно исликавани. Од 13. до 15. столећа, па и касније, све до 17. века, у црквама Патријаршије сахрањивани су пећки архиепископи и патријарси.


Манастирски комплекс

По старим изворима се зна да је у Пећкој патријаршији, поред цркава, подигнут велики број других здања. Међутим, током дуге и бурне историје Пећке патријаршије нестале су све најстарије, па и оне касније грађевине, саграђене током XVI и XVII века.

Благодарећи једном старом бакрорезу, као и археолошким истраживањима последњих деценија, може се прилично поуздано описати шта се налазило у непосредној близини цркава Патријаршије.

Као и сви стари манастири и Пећка патријаршија имала је сва здања потребна за живот братства. На бакрорезу Георгија Стојановића, који је израдио 1745 по налогу патријарха Арсенија IV, виде се монашке ћелије, конаци за госте, "мађупница" - кухиња са малом и великом трпезаријом, воденица, житница, коњушница, пекарница, врт. Од свих ових здања очувала се као последња пекарница, односно конак са трпезаријама са западне стране припрате, али је та грађевина 1940. изгорела, па се сада виде само њени темељи.

У манастирској порти, идући од данашњег улаза ка црквама, са десне стране су откопани 1965. и 1966 темељи једне репрезентативније грађевине, изгледа најстарије манастирске трпезарије. Осим добро очуваних доњих делова улаза са северне стране и пиластара, приликом ископавања откривени су и остаци фресака. Са леве стране стазе која води ка цркви виде се темељи једног од манастирских конака. Приликом археолошких истраживања пронађени су, што се могло очекивати, исто тако темељи манастирских здања и са источне стране цркава. У том простору посебно, али и другде, нађено је и више старих гробова и гробних плоча. Једна од њих, са уклесаним именом еклисијарха Евстатија узидана је, после откривања, у потпорни зид крај северне стране цркве св. Димитрија.

Цркве и здања око њих били су заштићени великим зидом са пет кула, од којих је једна, такозвана донжон кула на северозападу према Ругову, била посебно утврђена.

Данашња здања која се налазе око цркава потичу из прошлог и овог века: конаци у дну порте са западне стране подигнути су од средине до краја XIX века (изгорели 1981.), звонара сајужне стране саграђенаје 1970, а нови конак у северозападном делу порте довршен је 1981. године.

Стари манастирски комплекс простирао се и изван данашњих зидова. На брду Идворцу изнад данашњег пута, са северне стране од манастира, налазила се такође јака донжон-кула од које су се спуштали, у два крака, зидови са одбранбеним кулама ка манастиру. Сада од трк утврђења има само мало трагова у темељима, док је видљивија једино донжон-кула, чији су доњи делови делимично рестаурисани.


Рад и утицај династије Немањића

Радом и утицајем Св. Саве и његових наследника на жичко-пећком престолу Српска православна црква у држави Немањића постала је врло важан чинилац, не само у религиозно-културном, него и у политичком животу српскога народа. Стога је сасвим природно, да је са јачањем политичке и економске моћи српске државе, упоредо растао и углед и снага Српске православне цркве. Када је краљ Душан, у напону своје политичке моћи, одлучио да се прогласи царем Срба и Грка, у исто време је и старешина православне цркве у његовој проширеној држави требало да добије наслов патријарха. Душана су на ту акцију покренули и нарочити политички разлози. Пре свега, по државо-правном схватању на Истоку, цар се није могао замислити без патријарха; осим тога, Душан се могао надати, да ће у освојеним грчким крајевима боље и лакше моћи да уравнотежи односе, ако као цар Срба и Грка буде у својој држави имао и патријарха, који ће, с формалне стране, достојно моћи заменити цариградског Васељенског патријарха у тим подручјима. За такав поступак имао је и канонску подлогу. По утврђеној пракси и канонским прописима, границе црквених подручја имале су се увек доводити у склад са државним границама. Према томе, цариградска патријаршија имала се ipso facto одрећи јурисдикције над епархијама које су отргнуте од Византије а припале су српској држави. Не знамо да ли је Душан освојивши грчке земље покушавао да у споразуму са Цариградском патријаршијом уреди црквене односе у њима, али је несумњиво, да цариградски патријарх, под влашћу Душановог политичког противника, није могао дати свој пристанак а још мање учествовати у подизању српске архиепископије на ниво патријаршије, кад је то ишло на штету државних и црквених интереса Византије. Стога је вероватније да Душан није ни предузимао кораке у томе правцу у Цариграду. За своје венчање на царство и за проглашење српске архиепископије патријаршијом он се обратио патријарху пријатељске бугарске царевине.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
РСКрајина_Кобра



Број порука : 191
Join date : 02.06.2009

ПорукаНаслов: Re: СРПСКЕ СВЕТИЊЕ   Sat Jun 06, 2009 4:26 pm

ЦРКВА БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА



Богородица Љевишка је црква у Призрену, задужбина краља Милутина. Црква је подигнута 1306-1307 на остацима катедрале из XI века, која је такође основана на месту старије, ранохришћанске цркве. Црква је историјско седиште епископа призренског Српске православне цркве.

Првобитна грађевина из XI века била је тробродна базилика. Имала је три апсиде на истоку и припрату на западу, испред које се налазио трем. Преуређењем у XIV веку главни брод је претворен у петокуполну целину, а бочни бродови су преворени у амбулаторијум. Ово је идеја која је у византијској архитектури већ виђена у цркви Солунских апостола: основа је у виду уписаног крста са пет купола, а око њега је са три стране широки брод. Уместо трема, саграђен је двоспратни егзонартекс (спољна припрата) са звоником. Од старе цркве преузети су бочни зидови. Средишња купола лежи на четири стуба, док су мале куполе постављене дијагонално. Црква је саграђена наизменичним редовима цигле и кречњака. Спољни изглед је оживљен двоструким и троструким прозорима и нишама. Обновом цркве су управљали мајстори Никола (архитектура) и Астрапа (живопис). О томе се зна по натпису у спољној припрати.

Најстарије сачуване фреске у цркви потичу из треће деценије XIII века. То су прикази свадбе у Кани, излечење слепца и Богородица са Христом чуварем. Преостале фреске су дело мајстора Михаила Астрапе и његових помоћника, насликане између 1307. и 1313. године. Међу њима су циклуси великих празника, Христових мука, чуда и парабола, као и портрети светаца и српских историјских личности (Стефан Немања, Свети Сава, краљ Милутин).

За време турске власти, у XVIII веку, фреске су изубијане чекићем, покривене слојем малтера и прекречене, када је црква претворена у џамију. Фреске су поново откривене 1950-1952. Радови на њиховој рестаурацији трајали су до 1976. године.

Од доласка НАТО снага на Косово и Метохију 1999, црква је под заштитом немачких војника. И поред тога, црква је запаљена 17. марта 2004 од стране албанских вандала.

Дана 13. јула 2006. црква Богородице Љевишке је стављена на УНЕСКО-ву листу светске културне баштине, као део ансамбла средњевековних споменика на Косову. За ову групу споменика се сматра да су угрожени.

Ова црква се налази на списку Унескове Светске баштине заједно са још три манастира СПЦ под именом „Средњовековни споменици на Косову и Метохији“.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
РСКрајина_Кобра



Број порука : 191
Join date : 02.06.2009

ПорукаНаслов: Re: СРПСКЕ СВЕТИЊЕ   Sat Jun 06, 2009 4:28 pm

МАНАСТИР ОСТРОГ



Манастир Острог је манастир Српске православне цркве смјештен уз скоро вертикалну литицу, високо на планини Острошка греда у Црној Гори. Посвећен је Светом Василију Острошком.

Налази се надомак Никшића и смјештен је у окомитој стијени, са које се пружа поглед на равницу Бјелопавлића. Основао га је херцеговачки митрополит Василије у 17. вијеку. Он је ту и сахрањен и проглашен свецем чудотворцем. Тијело му почива у ћивоту у пећинској цркви. Сам манастир је обновљен 1923-1926. године, послије пожара, којег су биле поштеђене пећинске црквице. Оне представљају главну споменичку вриједност.

Црква Св. Ваведења (у доњем манастирском нивоу) је осликана фрескама крајем 17. вијека. Црква Св. Крста се налази у горњем манастирском нивоу и њу је живописао мајстор Радул прилагођавајући фреске природном облику стијена. Око цркве су конаци и заједно чине објекат складно сједињеним са природним амбијентом. Манастир Острог спада међу најпосјећеније на Балкану. У њега долазе вјерници свих религија из свих крајева свијета.

2005. године је између доњег и горњег манастира подигнута и црква светог мученика Станка у којој се чувају његове руке. Мученик Станко је био чобан кога су Турци убили.

НЕКА МУ ЈЕ СЛАВА И МИЛОСТ.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
РСКрајина_Кобра



Број порука : 191
Join date : 02.06.2009

ПорукаНаслов: Re: СРПСКЕ СВЕТИЊЕ   Sat Jun 06, 2009 4:31 pm

МАНАСТИР СТУДЕНИЦА



Манастир Студеница је један од највећих и најбогатијих манастира Српске православне цркве. Налази се 39 km од Краљева, а основао га је Стефан Немања 1190. године.
Утврђени зидови манстира окружују две цркве: Богородичну цркву и Краљеву цркву (цркву светих Јоакима и Ане), обе изграђене од мермера. Манастир је познат по својој колекцији фресака из 13. и 14. века.
УНЕСКО је 1986. уврстио Студеницу у листу Светске баштине.

Манастир Студеница је посвећен Успењу пресвете Богородице. Прва фаза радова је завршена у пролеће 1196, када је Стефан Немања препустио прество свом сину Стефану Првовенчаном и повукао се у своју задужбину. Кад је касније отишао у манастир Хиландар, Стефан Првовенчани се бринуо о Студеници. Тамо је Немања примио монашки постриг и име Симеон. Свети Симеон се упокојио у Хиландару 1199. Немањин трећи син Сава Немањић је, након што је помирио своју браћу Стефана и Вукана, пренео мошти Светог Симеона у Студеницу где су и дан данас. Под Савиним старатељством, Студеница је постала политички, културни и духовни центар средњовековне Србије. Уз остала своја дела, Сава је написао Студенички типик, у ком је задао устројење монашког живота у манастиру Студеница. У Житију СВ. Симеона Немање, описао је живот свог оца Немање (Св. Симеона) оставивиши изворе о духовном и монашком животу у његовом времену.

Студеница је уживала пажњу и других чланова династије Немањића. Краљ Радослав је 1245. додао цркви припрату, а краљ Милутин је саградио малу цркву посвећену светим Јоакиму и Ани.

Од пада последње српске средњовековне државе 1459, Турци су често нападали манастир. Прва значајна рестаурација је извршена 1569, када су фреске Богородичине цркве поново насликане. Почетком 17. века, пожар и земљотрес су оштетили манасти, а историјски документи и значајни делови уметничке баштине су уништени и изгубљени заувек.

Богородичина црква је једнобродска црква са кулом. На њеном источном крају је тространи свод, док се продужена припрата гледа према западу. На северној и јужној страни су предворја. Током 1230их је дограђена спољашња припрата. Фасаде су изграђене од блокова белог мермера. Изнутра је црква обложена туфом. Споља гледано, у цркви се складно мешају романски и византијски стил. Мешавина та два стила ће на крају произвести посебан стил архитектуре познат као рашка школа.

Северозападно од Богородичине цркве је Црква светог Јоакима и Ане, позната и као Краљева црква по свом ктитору краљу Милутину. Црква је саграђена 1314, у облику сабијеног крста, уз осмоуглу кулу. Изграђена је од камена и туфа, уз фасаде обложене гипсом.

Комплекс манстира укључује и Цркву Никољачу, малу једнобродску цркву, која је инутра осликана фрескама из 12. или почетка 13. века. Између Цркве Никољаче и Краљеве цркве се налазе темљи цркве посвећене Светом Јовану Крститељу. Западно од Богоридичине цркве је трпезарија, саграђена од камена за време Архиепископа Саве. На западниј страни комплекса је звоник подигнут у 13. веку. Некада је у њему била капела, а сада се само могу видети делови фресака. Остаци фресака се такође могу наћи на спољашњем делу припрате, и оне приказују генеалогију династије Немањића.

Северно од трпезарије се конаци за монахе из 18. века. Данас су они музеј и приказују бројне експонате из ризнице Студенице. Међутим, чести ратови и пљачкаши су значајно умањили ризницу манастира.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
РСКрајина_Кобра



Број порука : 191
Join date : 02.06.2009

ПорукаНаслов: Re: СРПСКЕ СВЕТИЊЕ   Sat Jun 06, 2009 4:36 pm

ЦРКВА ЛАЗАРИЦА



О подизању цркве Св. Стефана у Крушевцу, познатије под именом Лазарица, говори Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића. Каснији српски родослови не пружају ништа ново и непознато у односу на овај за сада једини аутентичан извор о подизању Лазарице. Јасно је да се грађење цркве непосредно везује за подизање престонице и да је кнез Лазар, као ктитор, посвећује архиђакону Стефану, иначе патрону династије Немањића, а у славу свога прворођеног сина Стефана, наследника престола. Саграђена у језгру крушевачког великог града, Лазарица припада групи придворних , односно престоних цркава. Њену намену дворске цркве потврдила су и археолошка истраживања, јер нису откривени никакви трагови њој савремених пратећих објеката неопходних за живот монаха. Раскошни облици и складни облици архитектуре Лазарице, богатство полихромије фасада и врсна израда пластичног украса допринели су да већ савременици атрибутом “најкраснија " изрекну суд о њеној лепоти.

Од коначног пада Крушевца под турску власт, 1455. године, све до првих деценија XVIII века, оскудни историјски извори не допуштају да пратимо догађаје везане зе Лазарицу. У описима Крушевца које су из тог времена оставили путописци налазимо само упутна казивања о постојању “лепе цркве“. Могуће је предпоставити да је убрзо по успостављању турске власти у Лазарици замрзла богослужбена активност, јер су се Турци настанили у тврђави и црква је постала неприступачна за Србе. Помиње се да је у време турске владавине коришћена као стаја за коње. Првобитни кровни покривач Турци су скинули искористивши олово за сарај великог везира Соколовића на Каба-Сакалу. У таквом стању, изложена падавинама и немарности турских властодржаца. Лазарица је морала запустети.

Руинирана, без кровног покривача, црква је одолевала до почетка трећег аустријско-турског рата (1736-1739). Тада је обер-капетан Млатишума освојио Крушевац и држао га заједно са пуковником Лентулусом до 16. октобра 1737 године, када се варош поново нашла под турском влашћу. У следеће две године ратовања Крушевац нема ранији значај. За време за Србе повољне, али краткотрајне аустријске власти у Крушевцу, или нешто касније, осликана је Лазарица. По свој прилици у време живописања, на цркви су извршене најнужније оправке. Лазарица је убрзо поново запустела и доспела у веома рђаво стање, о чему говори део текста војно-географског описа Србије пред Кочину крајину из 1784 године: “У овом месту налази се 120 хришћанских и 150 турских кућа, једна црква до сада у добром стању и једна врло велика, зидана, готово пропала црква, која је била дворска црква српскога (кнеза) Лазара... “. Очигледно да је поред Лазарице (уз данашњу Миличину улицу), с обзиром да је источни зид овог објекта првобитно био ископан као полукружни.

Краткотрајан препород Лазарица је доживела у време четвртог аустријско-турског рата (1788-1791), када су добровољачки одреди царског пуковника Србина Михаила Михаљевића заузели Крушевац и протерали Турке из вароши и тврђаве (4 јануара 1790). По Михаљевићевом наређењу, задужбина кнеза Лазара је очишћена, у олтару постављена часна трпеза и после тога одржана служба. Вероватно је дошло и до промене црквене славе Лазарице, која се посвећује Рођењу Богородице. Догодило се то сигурно пре 1812 године, јер је тада Карађорђе поклонио звоно које је до данас сачувано - “Церкве храма Рождество пресвјатија Богородици“. Већ 1791 године Турци су поново запосели Крушевац и у Лазарицу сместили барут, што траје до коначног ослобођења града од Турака 1833 године. Тек од тада се могу са више извесности, јер постоје нешто подробнији изворни подаци (архивска грађа, цртежи, гравире, путописи), пратити многе промене на архитектури Лазарице, настале као плод добронамерних, али нестручних обнова предузетих током XIX века. Прва обнова Лазарице у XИX веку уследила је непосредно по ослобођењу од Турака и припајања Крушевца Кнежевини Србији. Кнезови Суда крушевачког 18 маја 1833 године пишу кнезу Милошу да су “... цркву отворили, очистили, мало олтара преградили и народ се Богу моли, будући тако да су кубета која се на цркви налазе, чрез толико време и силу изпроваљивата, зато овди покорнејше припитујемо, еда би нам иста кубета мало наткрити дозволито било“. Према врсти захвата, који се у овом случају своде на најнужније оправке, може се предпоставити да је у то време архитектура Лазарице углавном задржала аутентичне облике градитељства из XIV века. Оправком из 1833 године није трајније оспособљена црква, јер само три године касније француски путописац Ами Буе истиче тешко стање у коме се она налази, указујући истовремено и на остатке живописа.

У Лазарици је вршено богослужење до почетка друге обнове, која је уследила 1843 године, непосредно по ступању кнеза Александра Карађорђевића на престо Србије. Ова обнова, коју са нескривеном горчином описује Феликс Каниц, означила је почетак знатнијег нарушавања аутентичног изгледа цркве. Живописне фасаде су премалтерисане и прекречене, преко пропалог живописа из XVIII века извршено је, на грубом малтерном слоју, делимично осликавање цркве. Постављен је раскошан иконостас, урађен 1844 године заслугом крушевачких еснафских удружења који је до данас сачуван. Резултати велике обнове Лазарице из 1843 године делимично се мозе сагледати на првом познатом цртежу Лазареве задужбине, изведеном на црквеном барјаку 1844 године.

У неко време, између 1844. и 1857. године, дошло је до извесних промена на архитектури, које се могу установити поређењем цртежа из 1844. са цртежом генерала Драгашевића и з 1857. године. Драгашевићев цртеж, други у низу познатих или сачуваних цртежа крушевачке цркве, приказује Лазарицу са југоисточне стране. С изузетком нешто млађег Каницовог цртежа, Драгашевићев је коректније изведен од свих каснијих цртежа Лазарице насталих до краја XIX века. Најзанимљивији детаљ је кула-звоник над припратом, са завршним елементом архитектуре који је претрпео измену. То више није слепо кубе, већ кубични завршетак квадратног пресека са пирамидалним кровом на четири воде. Види се да је кула-звоник имала бифоре само са три стране, док се на истоку налазио широк, лучно завршени једноделни отвор као градитељско решење из XIV века.

ледеће, 1858, године, монументалност чистих облика куле-звоника над припратом драстично је нарушена назиђивањем торња са сатом, постављеним на јужној, западној и северној страни. Постоји податак да је спрат са сатом назидао инжењер округа крушевачког М.Матијашић. '''Бела црква'' је тада цела прекривена лимом, а над торњем и главном куполом, на четвоространим, односно осмостраним барокним полукалотама, постављене су витке лантерне. Обавештења о обнови налазимо код митрополита Михаила. О овој обнови пишу и М.Ђ.Милићевић и Ф.Каниц, који подвлачи да је звоник над припратом ''унакажен неодговарајућим покровом и доградњом.' На Каницовом архитектонском снимку западне фасаде из 1860. године и цртежу из исте године види се лунета над западним улазом, а нема моравске пластике на архиволти надвратника главног портала, што одговара цртежу из 1844 године и указује на, вероватно, изворно решење овог дела западне фасаде цркве. Са нита сачуваних Тителбахових гравира ведута Крушевца ''са моравске стране'', насталих од 1863 до 1883 године, може се з акључити да је седамдесетих или осамдесетих година XИX века био уклоњен спрат са сатом подигнут 1858. године, и замењен куполом са округлим тамбуром и прозорима, истоветном главној куполи цркве.

Последњу обнову у XIX веку Латарица је доживела 1884/1885 године, уочи велике прославе петстогодишњице Боја на Косову (1889), о чему сведочи Тителбахов цртеж цркве из 1885. и неколико фотографија насталих пре 1902 године, које га у целини понављају. Западна купола је уклопљена и уместо ње поново је постављен торањ са сатом, веома налик оном из 1858. године. Фасаде Лазарице у односу на 1858 нису претрпеле значајније промене, оставши и даље под кречним премазом све до 1902 године.

Почетком XX века, спољашњост Лазарице одаје вишеструке доградње и обнове, извршене током прошлог столећа. Настојања да се цркви врати првобитан изглед потичу из 1887 године. Тада је, по налогу Министарства просвете и црквених послова, у Кручевцу боравила комисија састављена од тројице стручњака " М.Валтровића, А.Бугарског, Д.Живановића " која подноси предлог о начину обнове. Иста комисија је 1889 године, по жељи краљице Наталије, израдила план рестаурације. Крајем 1901. године, поново је било покренуто питање рестаурације према комисијском плану из 1889 године. Током 1902 године са цркве је обијен нов малтерни премаз, а почетком 1903 године стручна комисија (П.Поповић, Д.Живановић, Ј.Илкић) подноси извештај по коме би се рестаурација вршила. На велико заузимање тадашњег министра грађевина Владе Тодоровића, Министарство просвете је одобрило рестаурацију и за надзорног стручњака одредио архитекту Министарства грађевина Перу Ј. Поповића. Под његовим руководством рестаурација Лазарице започета је септембра 1904 године. На грађевини какву Поповић затиче доминира спрат са сатом подигнут изнад куле-звоника над припратом, са барокним кровним завршетком који има и главна купола. На бочним отворима припрате била су врата, а изнад западног улаза плитка ниша - лунета. У унутрашњости цркве Поповић је затекао дрвене степенице које су повезивале припрату са кулом-звоником, као и остатке живописа из 1843 године.

рема документацији Пере Поповића, његовим објављеним радовима и на основу данашњег изгледа цркве, могуће је утврдити етапе рада и врсту учињених захвата. До краја 1904. године уклоњени су накнадни назици, спрат са сатом, попречни крак изнад кровног венца припрате и барокни кровни анекси. У 1905. години завршена је обнова елемената горње конструкције. На основу показатеља на самој грађевини и повратне аналогије са звоником цркве у Брусу, рестаурисан је завршетак куле-звоника над припратом, односно ''западно кубе '. Предпостављајући да су двојни отвори постојали на све четири стране куле-звоника, Поповић је и на источној страни конструисао бифору, мада је ту морао затећи првобитан једноделни отвор. Главна купола, којој је задржана постојећа основа тамбура, потпуно је обновљена према куполи цркве манастира Раванице. Камени венци урађени су ''по примеру венаца у манартиру Наупари ', док је, истовремено, обрађен калкан изнад олтарске апсиде. До краја 1906 и делимично у 1907 години, окончани су послови ва осталим фасадним површинама и у унутрашњости цркве. Замењени су сви оштећени делови камене пластике, потпуно рестаурисана два прозора и више архиволти на северној фасади. Шах-поља су исликана на свим шидним платнима испод слепих аркада, а у материјалу обновљена на деловима западне фасаде. Рестаурисан је западни портал, са кога је без довољно оправдања уклоњена лунета. У потпуности су обновљени северни и јужни отвор припрате, по узору на Лазареву припрату у Хиландару. За обраду парапета послужили су модели хиландарских парапетних плоча, уз извесна одступања у распореду и обради биљних и геометријских мотива. У унутрашљости цркве Поповић је одстранио фреске из 1843 године и обио малтер са намером да открије стари живопис. О томе бележи ''...При обивању малтера нисам могао наићи на стари живопис, јер је приликом обнове њене стари леп са живописом обивен до зида!'' Остатке фресака из XVIII века пронашао је у отворима припрате и западног улаза и такође их уклонио.

Из Поповићевих података може се закључити да је рестаурација цркве била завршена 1907 године, јер су обављени послови тада званично комисијски примљени и повољно оцењени. Укупна вредност радова у периоду 1904-1907. износила је 35.692 динара, обезбеђених из капитала цркве Лазарице. Међутим Попобић је сматрао да треба обликовати просторну целину цркве, па је током 1908. године уклонио дрвено степениште из припрате, звона из куле над припратом, а на 20м од западне фасаде саградио посебну звонару са сатом. Завршни чин рестаурације обележен је знатно касније подизањем монументалне ограде јужно од цркве. Према записнику са седнице Савета црквене општине крушевачке, од 18. маја 1933. године, одобрена је сума од 74.226,45 динара за подизање ограде, после закључка да ''остварење'овог плана нашег уваженог арх. Г. Пере Поповића, ни у ком случају не треба пропустити''. На основу записника са седнице Привременог Поверенства крушевачке црквене општине, од 9. јуна 1938, ради довршења монументалне ограде ''која је већ на завршетку ', изузета је из капитала цркве Лазарице код Државне хипотекарне банке сума од 40.305 динара.

Поповићев рад на рестаурацији Лазарице, и поред неких пропуста, свакако заслужије повољну оцену. При томе се мора узети у обзир да је то био пионирски рад ове врсте у Србији, са далекосежним значајем за укупан развој конзерваторско-рестаураторске службе, и да је изведен стручно, савесно и темељно. Такође, морамо се сложити да је овом рестаурацијом Лазарици у највећој мери враћен првобитан изглед. По озбољности приступа послу, избору метода и коначној реализацији, Поповићев рад може бити подстицајан и за многе савремене рестаураторске подухвате.

За време систематских археолошких истраживања Крушевца, од 28. августа до 4. септембра 1967, под руководством Бранислава Вуловића обављени су неопходни конзерваторски захвати на архитектури Лазарице. Тада је делимично замењен кровни покривач, наместо дотрајалих опека постављене су нове и поправљен је плочник око цркве, извршено је фуговање у висини кровних венаца, архиволти и кубичних постоља са местимизном прерадом зупчастих венаца. Том приликом су уклоњена и сва сликана шах-поља. Оправданост овог поступка долази у сумњу, јер је П.Поповић обновио шах-поља према траговима на које је наишао. Ради успостављања целине лазаревог града, уклоњена је и монументална ограда и измештена на крушевачко гробље. Као траг њеног постојања и завршног чина Поповићеве рестаурације сачувана је улазна капија. Лазарица какву данас видимо углавном је задржала изглед који јој је дао Пера Поповић. Тек после његове рестаурације, многобројним истраживачима је било омогућено изучавање изузетних вредности архитектуре и камене пластике Лазареве придворнице. Читава плејада врсних научника, почев од Габријела Мијеа и Милоја Васића, није могла заобићи Лазарицу у оквиру проучавања споменика моравске стилске групе и позне византијске архитектуре. Данас, пркосећи времену, Лазарица поносно стоји као најлепши драгуљ Крушевачког града, обављајући богослужење као градска парохијална црква.

Коришћен текст са сајта www.lazarica.co.yu
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
РСКрајина_Кобра



Број порука : 191
Join date : 02.06.2009

ПорукаНаслов: Re: СРПСКЕ СВЕТИЊЕ   Sat Jun 06, 2009 11:31 pm

МАНАСТИР ЖИЧА



Манастир Жича је манастир Српске православне цркве који се налази у близини града Краљева. Манастир, заједно са Црквом светог успења је саградио први краљ Србије, Стефан Првовенчани. Манастир је уништен у 13. веку, али је поново саградио краљ Стефан Милутин почетком 14. века.
У срцу охристовљене и свете српске земље налази се манастир Жича чија је изградња започела пре непуних осам векова, благодарећи трудољубљу и ревности благочестивих синова светог Симеона Мироточивог, оснивача светородне српске династије Немањића. Свети Сава и Свети Симон-монах, познатији као краљ Стефан Првовенчани, који су поставили темељ српске духовне и световне власти, започињу са изградњом манастира Жиче између 1205. и 1208. године.

Историја манастира Жиче почела је оног тренутка када је седаманестогодишњи Растко Немањић одлучио да напусти двор свог оца Стефана Немање и посвети се монашком подвигу на Светој гори Атоској. Као смерни монах, Сава је својим подвизима пружао пример светогорским калуђерима. Божијом благодаћу успео је да препороди српску земљу и у духовном и у државотворном погледу.

Када се почетком XIII века Свети Сава вратио са Свете горе у Србију са моштима светог му родитеља Симеона Мироточивог, српска држава је била потрешена сукобом између Стефана и Вукана. Помиривши завађену браћу Свети Сава је заједно са Стефаном одлучио да сагради манастир Жичу као српску царску лавру. Место на ком се градио манастир било је подједнако удаљено и од Цариграда и од Рима, што је Божијом помоћу значило да је Србија на раскршћу између православног Истока и римокатоличког Запада. Црква у манастиру Жичи која је посвећена Христовом Вазнесењу (Свети Спас) грађена је око двадесет година. Црква је као целина представљала не само манастирски храм већ и катедралу првог српског архиепископа. У грађењу цркве уочавају се новине у односу на храмове из времена Стефана Немање.

Уз припрат су биле додате капеле са куполицама и малим тремовима док је западна фасада обликована као прочеље тробродне базилике. Као архимандрит манастира Студенице Свети Сава је кренуо 1219. године у Никеју, тадашњу престоницу васељенског патријарха и византијског цара. Патријарх Манојло Сарантен Харитопул и цар Теодор I Ласкарис додељују архимандриту Сави "Акт о аутокефалности српске цркве", хиротоничући га на Цвети 1219. године за првог српског архиепископа. Манастир Жича постаје седиште српске архиепископије.

У манастиру Жичи је већ 1220. године архиепископ Сава хиротонисао осморицу епископа, да би 1221. године на Сабору духовне и световне властеле крунисао свог брата Стефана за првог српског краља. "Краљ се тога дана неисказаном радошћу радоваше, не ради венца краљевског, већ ради тога што се са свих страна скупило мноштво народа који су дошли да виде како је његова црква красна. Црква је била величанствена тако да је сваки који ју је видео, мислио да је то земљско небо."

Када се архиепископ Сава 1220. године вратио из Никеје у Србију дошло је и до извесних промена у архитектонском изгледу цркве у Жичи. Са западне стране је дозидана спољашња припрата са четири стуба и девет травеја, над њом има катихумена, а испред ње високо звоник.

По свему судећи тада је порушен зид између западног травеја цркве и старе припрате, а уз олтар цркве су изграђени проскомидија и ђаконикон. У трећој деценији XIII века црква је премалтерисана и обојена у црвено. Верујући да црква почива на крви мученика, што је на Светој гори било оживотворено у црвено обојеном лицу храмова као што су Лавра и Ватопед, Свети Сава је захтевао од мајстора да Цркву Светог Спаса обоје на исти начин.

Повеље краља Стефана Првовенчаног (1196-1228) и његовог сина, краља Радослава (1228.-1234.), спадају у најстарије историјске изворе о манастиру Жичи. Надаље у другој, односно трећој деценији XIII века ове повеље су преписане у XIV веку на зидове пролаза, испод куле и на улазу у цркву.

Повељама благочестивих и христољубивих српских краљева манастиру Жичи је даровано преко 57 села, 8 планина и 217 породица. Благодарећи краљу Стефану Првовенчаном Жича је имала једну од најбогатијих ризница у којој су се налазили риза и појас Пресвете Богородице, део Часног Крста, десна рука и део главе Светог Јована Претече, мошти светих апостола и мученика, иконе, златне сасуде и одежде.

У последњим деценијама XIII века Жича је оскрнављена и разрушена после варварског пустошења Татара и њихових вазала Дрмана, Куделина и кнеза Шишмана. Седиште архиепископије је било пренето у Пећ али је христољубиви српски краљ Стефан Урош II Милутин (1282.-1321.) предузео радове на обнови разрушеног манастира. За време турског ропства манастир је често био на мети напада иноверних и незнабожачких народа. Преко 150 година црква манастира Жиче је била без кровног покривача.

У једном запису из 1829. године говори се да је Жича само једна велика рушевина. Обнова запуштеног манастира започиње од 1855. године захваљујући трудољубивом епископу Јоаникију Нешковићу. Већ 1882. године у Жичи је крунисан краљ Милан Обреновић. Највеће страдање Жича је доживела за време Другог светског рата када су немачки окупатори бомбардовали манастир.

Део северног зида је до темеља порушен а сви објекти који су се налазили око цркве били су запаљени. Бомбардовање манастира Немцима није било довољно, већ су и владику жичког Николаја Велимировића одвели у ропство, у логор Дахау. Неколико деценија касније, у пролеће 1999. године током НАТО агресије на СР Југославију у близини манастира Жиче пало је неколико пројектила који нису оштетили велику српску светињу. Рестаурација и обнова манастира Жиче која је започела 1987. године још је у току. У периоду 2006 - 2008. године обележава се осам векова постојања манастира Жиче низом културних догађаја, а планирано је да се у том периоду заврши и уређивање манастирског комплекса и објеката.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
РСКрајина_Кобра



Број порука : 191
Join date : 02.06.2009

ПорукаНаслов: Re: СРПСКЕ СВЕТИЊЕ   Sat Jun 06, 2009 11:34 pm

МАНАСТИР РАВАНИЦА



Манастир Раваница је манастир у Србији и налази се у подножју Кучајских планина, поред села Сење код Ћуприје. Раваница је задужбина кнеза Лазара, који је погинуо у бици на Косову на Видовдан, 28. јуна 1389.

Црква је посвећена Вазнесењу Господњем и ограђена је чврстим одбрамбеним зидом са седам кула. Раваница је саграђена између 1375. и 1377. године, а фреске су осликане неколико година пред Косовску битку. Ктиторска композиција је измењена и досликана је Лазарева погибија. На њој се, поред кнеза Лазара налази и књегиња Милица и њихови синови Стефан и Вук.

По својим архитектонским и ликовним обележјима раваничка црква представља почетак моравске школе. Црква представља оригинално архитектонско решење настало спајањем светогорске традиције тролисне основе и модела уписаног крста са пет купола, одомаћеног у време краља Милутина. Тролисна основа је постала узор у даљем развоју просторне концепције храмова. Црква је зидана наизменичним редовима камена и опеке, украшена је керамопластичним декоративним елементима и богатом рељефном пластиком.

На фрескама, које су остале очуване у олтарском и главном унутрашњем простору цркве, запажају се извесне новине везане за шеме у избору тема и циклуса (Велики празници, Христова страдања, Чуда и параболе), које ће постати правило у осликавању потоњих храмова Моравске Србије. У куполама су фреске Христа, Богородице, Анђела и пророка, у олтару су представе Христовог страдања и оваплоћења, док су у наосу циклуси Великих празника, Чуда и јеванђелских приповести као и свети ратници и монаси. У самој цркви данас се налазе мошти кнеза Лазара.

Као значајно средиште духовног, културног, књижевног и уметничког живота Раваница је утицала на настанак више цркава и манастира, међу којима се истичу оближњи манастир Сисојевац и цркве у Петрушкој области.

До данас су сачуване три куле и део северног бедема, али је за потребе одбране манастира подигнутог у долини сигурно било неопходно велико и јако утврђење. У старим изворима се помиње да је манастирска утврда имала 7 пиргова, док је један путописац 1568. године видео свега 4 очуване куле. У првој половини 19. века, 1829. године, је унутар манастирског комплекса још увек постојала велика трпезарија из средњег века, али ње данас више нема.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
РСКрајина_Кобра



Број порука : 191
Join date : 02.06.2009

ПорукаНаслов: Re: СРПСКЕ СВЕТИЊЕ   Sat Jun 06, 2009 11:38 pm

МАНАСТИР СОПОЋАНИ



Манастир Сопоћане, дом Свете Тројице, је подигао краљ Стефан Урош I (1243-1276) недалеко од извора реке Рашке. Манастир се налази на 17 km западно од Новог Пазара. На овом месту, изворишту српске средњевековне државе Немањића, трећи син краља Стефана Првовенчаног је иза себе оставио задужбину која својом величином и лепотом надмашује све дотадашње српске цркве. Фреске манастира Сопоћани су право ремек дело уметности, што је много година касније Сопоћанима донело светску славу. Данас је један од најзначајнијих српских културних споменика, који је 1979. године увршћен на УНЕСКО-ву листу светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Стари Рас и Сопоћани.

Данас је тешко прецизирати када су Сопоћани подигнути. Највероватнија је претпоставка да је манастир подигнут у другој половини владавине краља Стефана Уроша I, највероватније око 1260. године. До оваковог закључка се дошло заобилазним путем, с обзиром да је сасвим поуздан закључак да је живопис манастира настао шездесетих година XIII века. Током периода османлијске власти, у XVII веку, манастир је значајно страдао, а обновљен је у првим деценијама XX века.

Након обнове Сопоћани су једно време били женски манастир. После доласка десет монаха и искушеника из манастира Црна Река 1996. године манастир поново постаје општежитељни, као и што је био у средњем веку. Данас манастир броји тридесет монаха и искушеника.

Назив манастира води порекло од словенске речи сопот што значи извор. Тиме је наглашено да је краљ Стефан Урош I „Рашки на извору“ подигао величанствен манастир. Током средњег века уобичајени називи су били „сопотски манастир“ или „дом Свете Тројице“.

ПОДИЗАЊЕ МАНАСТИРА

Приближно датирање оснивања манастира води у шездесете године XIII века, на основу историјске композиције „Смрт краљице Ане Дандоло“ на северном зиду припрате. Краљица Ана Дандоло, жена краља Стефана Уроша I, је умрла 1258. године, али то са друге стране не значи да је исте године догађај забележен на фресци у Сопоћанима. Узраст Драгутина и Милутина, који на фресци стоје иза краља Стефана Уроша I, тешко се може одредити према краљевом стасу, јер је његова фигура симболично преувеличана у односу на све остале фигуре на фресци. На основу претпоставке да је реч о њиховом приказу као петнаестогодишњака води нас у 1265. годину. Присуство архиепископа, за кога се претпоставља да је Сава II, тешко се може ускладити са годином смрти краљице с обзиром да је он био на трону у периоду 1263-1271. година. Са друге стране, могуће је да је приказани архијереј ипак Арсеније I.

Проблем тачног одређивања године оснивања манастира додатно компликују још две композиције са ликовима краља Стефана Уроша I и принчева Драгутина и Милутина. Прва композиција, на источном и јужном зиду припрате, приказује Уроша и Јелену који прилазе Богородици на трону са малим Христом на коленима. Испред Уроша је млади Драгутин који му досеже до прстију, а испред Јелене стоји млађи и нижи Милутин. Према овоме, композиција је вероватно насликана око 1261. године, с обзиром да је познато да се Драгутин родио око 1251. године. Друга композиција, са ликовима Стефана Немање и Стефана Првовенчаног као монаха и краља Стефана Уроша I са моделом цркве у руци, приказује Драгутина као младића од двадесет година који се својом висином изједначио са својим оцем. Проблем датирања ове композиције је увећан услед чињенице да су све фигуре насликане, на новом другом слоју малтера који је прекрио претходни. Према Драгутиновом узрасту, ова фреска је можда насликана око 1271. године, али сигурно не после 1276. године с обзиром да је Урош представљен као краљ са круном на глави.

На основу чињенице да је Драгутин приказан најпре као дечак од десет година, потом у узрасту од петнаест година и на крају као двадесетогодишњи младић датира изградњу цркве у шесту деценију XIII века. Према томе, највероватније је изградња цркве започета око 1258. године, а завршена око 1270. године.

АРХИТЕКТУРА

Архитектура Цркве свете Тројице припада класичним облицима рашке школе. Основа је једнобродна грађевина, са полукружном апсидом ширине брода на источној страни. Уз апсиду се налазе бочне просторије ђаконикона и проскомидије правоугаоног облика, које су истовремено служиле и као засебни параклиси, који су посвећени Пресветој Богородици и вероватно светом Сави Српском. На средишњем делу се уздиже кружна купола са осам прозора, подигнуто једним кубичним постољем које је повучено на кров. Поткуполни кров је утврђен са две бочне правоугаоне певнице. Са западне стране се налази велика припрата квадратног облика са две бочне капеле (парклиса) правоугаоног облика. Специфичност сопоћанске архитектуре се огледа у висини средњег брода и једносливним крововима бочних просторија без купола у истој висини. Основом и простором понавља архитектуру манастира Жича, али је надмашује и величином и висином. Оваква архитектура цркви даје базиликални изглед, који је још више наглашен интервенцијом из XIV века када су затворени простори између певница и капела припрате и оформљене капеле које су стављене под кров исте висине.

Црква је изграђена од тесане сиге, на романички начин. Овакав начин градње је карактеристичан за Поморје. Површине зидова, првобитно омалтерисане и обојене окером, оживљавају плитке лизене између прозора кубета и по три на боковима главног брода. Фриз аркадица на малим конзолама у поткровљу кубета, по странама главног брода, на апсиди и западној фасади, као и на бочним бродовима са источне стране има исту намену. Цркву, поред прозора на кубету, осветљавају велики двојни прозори, по три на северној и јужној страни главног брода, и по један на западној фасади и апсиди. Они су изведени од белог мермера, у чистим романичким облицима, без икакве пластичне декорације. Ови исти строги облици поновљени су и на мермерним порталима који воде у цркву и из припрате у наос. Скромну пластичну декорацију допуњује украс од венаца у штуку над пиластрима у наосу и око портала између припрате и наоса. Исти мајстори су извели и првобитне клесарске радове о чему сведоче саркофази и остаци иконостасне преграде.
Исти стил градње је био примењен и на првобитним манастирским зградама, на трпезарији са кухињом са западне стране, на палати са јужне стране, на келијама и оставама које су се налазиле уз зид манастира који је био у виду неправилног круга.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
РСКрајина_Кобра



Број порука : 191
Join date : 02.06.2009

ПорукаНаслов: Re: СРПСКЕ СВЕТИЊЕ   Sat Jun 06, 2009 11:46 pm

МАНАСТИР ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ



Ђурђеви ступови су манастир СПЦ, посвећен светом Ђорђу који се налази на брду изнад Новог Пазара, у Старом Расу. Ђурђеви ступови су један од најстаријих српских манастира. Манастир је подигао велики жупан Стефан Немања у првим годинама после ступања на престо великог жупана (изградња је завршена 1171. године), а црква је осликана око 1175. године. Манастир је уврштен у светску културну баштину и под заштиом је УНЕСКО-а. Манастир постоји већ преко 830 година, а од тога је 300 година у рушевинама и 40 година се обнавља. Данас је манастир великим делом обновљен. У манастиру живи 7 монаха и искушеника.
О посебном значају манастира, поред старих биографских текстова, говори и изузетан положај манастира подигнутог на самом врху истакнутог узвишења, као и особена архитектура цркве светог Ђорђа са две куле-столпа/ступа који су дали каснији назив и цркви и манастиру - Ђурђеви ступови.

ИСТОРИЈА
Манастир је подигао велики жупан Стефан Немања у првим годинама после ступања на престо великог жупана (изградња је завршена 1171. године), а црква је осликана око 1175. године.
По писању биографа Стефана Немање, његовог сина Стефана Првовенчаног, манастир је настао тако што се Немања, док је био затворен у једној пећини, заветовао да ће изградити манастир посвећен светом Ђорђу.
Игуман манастира Светог Ђорђа је имао истакнуто место у животу цркве а сам манастир је спадао у краљевске манастире у тринаестом веку. Манастир је изграђен на крунским поседима династије Немањића и располагао је знатним властелинством.
Други ктитор манастира био је краљ Драгутин који је доградио манастирску цркву и осликао њену припрату. Он је из Срема, где је живео, пренет у манастир светог Ђорђа и ту сахрањен 1316. године. Манастир Ђурђеви ступови је запустео 1689. године, након Аустро-турског рата, када је последњих 16 монаха који су чинили братство напустили манастир и пред Турцима побегли на север. Током наредна два века Ђурђеви ступови су постали рушевина коју су ратови још више разарали.
У другој половини двадесетог века почели су радови на истраживању и обнови манастира. Археолошки и рестаураторски радови вођени су између 1960. и 1982. године у оквиру великог пројекта везаног за Стари Рас и Сопоћане, који су скупа од 1979. године уврштени у УНЕСКОву листу светске културне и природне баштине.

АРХИТЕКТУРА
Ступови су изграђени карактеристичним стилом који представља јединствену синтезу две градитељске концепције средњега века, византијске архитектуре на Истоку и романске архитектуре на Западу. Црква светог Ђорђа има важно место у формирању ове архитектуре, познате под називом Рашка школа, као грађевина којом започиње ова стваралачка епоха у архитектури средњевековне Србије.

Ђурђеви Ступови су грађевина са низом архитектонских и градитељских иновација у градитељству тог времена. Ту спадају карактеристичне куле - ступови, бочни вестибили, елипсаста купола, неправилан облик олтарског простора као и специфично решење централног куполног простора цркве.

ФРЕСКЕ
Од првобитног живописа у цркви је остало веома мало трагова. Међутим о њему се знапреко старих фотографија које су настале између два светска рата, као и из првих истраживања (Н.Л. Окуњев). После Другог светског рата један део декорације и фресака је скинут са зидова и пренет у Народни музеј у Београду.

У полукалоти се налазио Исус Христос Сведржитељ окружен анђелима. Зидне површине куполе биле су осликане фигурама пророка Илије, Јелисеја, Данила и Захарија Млађег, док су изнад пророка Данила били свети Азарије и Ананија. На западном пару пандатифа налазили су се свети јеванђелисти Лука и Марко, између њих света Керамида, а на јужној и северној страни овог прстена били су медаљони са анђелима. Горња и средња зона посвећене су великим празницима и сценама Христових страдања: Сретење, Крштење, Духови, Васкрсење Лазара, Цвети, Преображење, Издајство Јудино, Успење Пресвете Богородице, Распеће и вероватно, Оплакивање. У доњој зони су били свети ратници и попрсја светитеља. На потрбушју лука пролаза из наоса у припрату, у посебним оквирима су се налазили свети Пров, Тарах и Андроник а испод њих свети Петар и Павле.
Назад на врх Go down
Погледај профил корисника
Sponsored content




ПорукаНаслов: Re: СРПСКЕ СВЕТИЊЕ   Today at 10:50 am

Назад на врх Go down
 
СРПСКЕ СВЕТИЊЕ
Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх 
Страна 1 of 1

Permissions in this forum:Не можете одговорити на теме у овом форуму
ZELJKO RAZNATOVIC ARKAN :: SRBIJA-
Скочи на: